Ми смо деца Неба
У мору лажи, којима смо предуго затрпавани – а поготову последњих година, дух просечног човека пада све ниже и ниже и то, не зато што се догађају „страшне ствари“- већ зато што је човек заборавио КО је...
Прекројене науке, по мери западних окупатора – међу њима, посебно историја – као и дугорочно убеђивање човека да је „скуп крви, костију и коже“, доведоше до преумљења човека, сина Божјег, да јесте тек мрвица у страшном свету који сваког тренутка може да је згази!... О, каквог ли подмуклог плана, убојитијег од сваког зрна!...
Загледај се, човече, у било који део Божјег стварства – загледај се у себе!... Зар ти Сунце не изгрева сваког дана и дах твој свагдашњи удишеш без икакве твоје заслуге и труда?... Зар бројиш откуцаје свога срца и пазиш да неки не промакне, твојом вољом?... Погледај мир животиња у шуми, птичји лет и цвеће пољско. Тај мир и безбрижност имао си и ти, док ниси поверовао у „њихове“ лажи, којима те, уз твој пристанак, одвојише од Творца – од којег си неодвојив. Њиме живиш, њиме дишеш, њиме постојиш... Док си још био трун, у утроби мајке своје – ОН је био с тобом. ОН те не напушта. Напустио си ти ЊЕГА, истог трена када си поверовао у лаж.
Када би овај свет био тек продукт случајности или „праска“, истим би, таквим, праском и нестао!... Ако и допушта невољу, она има своју сврху. Она је лек. Она је начин да ти покаже да идеш погрешним путем. Љубав његова је толико велика да се, ни у невољи, не удаљава од тебе. Указује ти којим путем да кренеш, даје ти решења твојих „нерешивих“ проблема... Зашто их не видиш, питаш се?... Зато што си побио главу у песак и, окупиран својим страхом, не видиш даље од трпезе и телесних потреба... Пробуди се!... Кад уклониш тешке завесе безброј неистина, којима ти предуго троваше душу и загребеш по слојевима програма, које су ти усађивали у ум – видећеш светлу Истину... Твој Творац има план за тебе!... И, као што на небу не сија увек Сунце већ уме и да загрми и пада киша – а без те кише ни природа не би дала своје плодове – тако и у животу, наиђу времена у којима „грми“ небо твоје душе, која те подсећа и призива да се подсетиш да си, по природи својој Слободан, да си дете Онога ко те је створио!... „И када би мајка оставила и заборавила чедо своје – ЈА тебе нећу заборавити.“
Искушење, у којем је данас свака душа, „терапија“ је коју нам је Отац прописао јер смо упали у хипнозу и магновење којим нас обилато засипају силе таме. Наш је задатак да се, као што смо допустили да нам тама доспе у душу, ослањајући се на љубав и снагу Творца у себи, вратимо свом Извору и подсетимо да смо синови и кћери Божје и да нема те таме на свету, која може надвладати свет – без његовог допуштења. Ова духовна болест да се излечити. Као искре светлости, сваког дана бљесне понека душа, окупана сјајем Истине божанске и разбија окове матрикса, сатканог од лажи тамних.
Балкан – „земља крви и меда“, враћа своје право име, Хелм (Хум), што значи планина. Та „планина“ изродила је једног великог сина, као што је вазда, у тешким временима, Творац слао своје изасланике, да помогну заблуделом народу. По његовој промисли, у време које је Он за то одредио, спустио је на њега своју благодат и целомудреност да избави овај Род од робства, дао му моћ и знање како да то учини. Пробудише се неки синови и кћери, по позиву своје душе и придружише се том великом човеку на трновитом путу ослобађања али их још нема довољно, како би сјај Слободе угледали сви... Зашто их нема довољно?... Зато што још робују преварама таме, да се на овом свету све може и треба купити а не схватају да се оно, што је највредније на свету никаквим благом не купује - већ је за то потребна чиста Душа. Знакови покрај пута „рекоше“ да је његово име Душа(н).
Аутор: Снежана Манасијевић